image by jeremyfoo
Da li jedan blog može da izgubi svoju redovnu čitalačku publiku ukoliko vlasnik ne okači nikakav post nekoliko nedelja ili meseci? Odgovor je - ne. Niko (ili gotovo niko) ne briše neaktivne blogove iz svojih feed readera. Za vreme ove dugačke, nenajavljene pauze na blogistici, broj čitalaca preko feeda nije opao, naprotiv. Doduše, rast je bio skroman u odnosu na period kada su tekstovi dolazili u redovnim, kraćim intervalima. A skroman rast nije dobar, naročito ako ste megaloman kao ja.
U porast ili pad u broju čitalaca, naravno, ne bih mogao da imam uvid da nisam registrovan na feedburner - sajt koji vam omogućava da pratite koliko čitalaca u svakom trenutku redovno prati vaš blog. Redovni čitaoci se razlikuju od onih koji povremeno navrate da vide šta ima u nekoliko stvari. Oni ne propuštaju apsolutno nijedan tekst, obično prvi imaju šansu da prokomentarišu dok je tema još sveža ili aktuelna i dali su vam na poklon svoju pažnju. Sve ovo ih čini vrednijim za jednog blogera od čitalaca koji dolaze s vremena na vreme, ako se sete i kad se sete. Redovne čitaoce nije lako steći i najčešće su oni najbolji pokazatelj vrednosti nekog bloga. Zato ih svaki pravi bloger pomno prati - ponoviću, najčešće i najbolje preko Feedburnera. Taj servis vam omogućava da kontrolišete veliki broj opcija od kojih je možda najzanimljivija ona da drugima pokažete koliki je trenutni broj čitalaca vašeg bloga - drugim rečima, da se hvalite pred drugima. Ako blogujete na engleskom, ne preporučuje se da se hvalite ako imate manje od 200 ili čak 300 čitalaca, jer se računa da svako može da imati 200 čitalaca. A niko ne želi da bude svako. Ako imamo to u vidu, sa koliko čitalaca je ok da se pohvalite a da ne ispadnete smešni ako blogujete na srpskom? Ja bih rekao da je 100 čitalaca neka ok granica.
Zato taj feedburnerov widget još ne vidite na blogistici. Ali ubrzo hoćete.
Da su Džek Keruak i Nil Kesidi danas među nama, o njihovim lutanjima od Amerike do Meksika verovatno bismo čitali na nekom blogu. Džek bi svake večeri u mračnoj sobi kakvog memljivog motela otvarao svoj laptop, palio cigaretu, i u oblaku dima do dugo u noć, neizostavno natopljenu mirisom viskija, meditirao na temu života vrednog življenja. Otkucaj, sačuvaj, objavi. Nikakve muke sa izdavačima, nikakva prekrajanja tekstova da zvuče umesnije, nikakva cenzura politički neprihvatljivih stavova koji bi čitaoca mogli navesti na razmišljanje o stvarima o kojima ima ko je zadužen da razmišlja umesto njega. Svega toga sigurno ne bi bilo, eksperimentalna forma ne bi bila skrajnuta kao neprihvatljiva, sadržaj ne bi bio redigovan kao suviše eksplicitan a momentalna dostupnost glasa nove generacije, generaciji kojoj je glas namenjen, značila bi da neće biti potrebno da prođe čitavih pedeset godina kako bi originalna verzija kultne knjige Na putu konačno ugledala svetlost dana. Džek Keruak je, međutim, stvarao ‘50-ih godina prošlog veka. Pomalo ironično, u 2007. godini kada je blog-revolucija gotovo neizbežna, Viking pres odlučuje da, u čast pedesetogodišnjice prvog izdanja, konačno svetu stavi na uvid Keruakovu autentičnu konfesionalnu prozu. klikni za ceo tekst
Zakon gubljenja vremena na internetu nam govori da je Fejsbuk idealna platforma za tako nešto - pun je vaših prijatelja a prijatelji između ostalog služe da se sa njima zezate, to jest gubite vreme. Skoro ni od jedne aplikacije koja postoji na Fejsu, prosečan, natprosečan i ispodprosečan čovek nema nikakve koristi - skoro sve služe isključivo za zabavu i ubijanje vremena.
Ali, to ne znači da je ova socijalna mreža potpuno zasnovana na beskorisnoj zabavi. klik za ceo tekst
Milorad Vučelić je ponovu tu, moderniji nego ikad. Zajedno sa proverenom ekipom startovao je novi časopis “Pečat”. Šta je tu moderno, rekli biste, časopisa ima koliko hoćeš. Ali, ono po čemu se Vučelin razlikuje od ostalih je da za onlajn verziju lista koristi - blog platformu, i to ni manje ni više nego omiljeni nam Wordpress. klik za ceo tekst
Postoje i trenuci kada je dobro napraviti pauzu u blogovanju.
